Stefan Mitrović Jokanović

Autor

Biti životna Žrtva

Većina nas je u životu bila izložena nekoj životnoj nepravdi. Možda nas je neko prevario, ili je neka „viša sila“ uticala na to da naš život bude neprijatan, ili smo se nekada jednostavno našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Velika je verovatnoća da smo u nekom momentu života bili žrtve nekoga ili nečega.

U svom privatnom i profesionalnom životu povremeno srećem osobe za koje bi se moglo reći da se češće, a neki i skoro ceo život nalaze u ulozi Žrtve (slovo ’Ž’ je namerno napisano velikim slovom). Osobe koje preuzimaju ulogu Žrtve se drastično razlikuju od osoba koje su objektivno žrtve poput žene koja je silovana, ili deteta koga zlostavlja njegov očuh.

Umesto da preuzmu odgovornost za sebe i svoj život kako bi promenili situaciju koja im ne odgovara, one su sklone da okrivljuju druge i odgovornost za svoj život prebacuju na njih.

Ponašanje koje najviše odlikuje osobe u ulozi Žrtve jeste pasivnost. Umesto da preuzmu odgovornost za sebe i svoj život kako bi promenili situaciju koja im ne odgovara, one su sklone da okrivljuju druge i odgovornost za svoj život prebacuju na njih. Kada Žrtvi neko nanese nepravdu, umesto da uzme to kao lekciju i uvidi na koji način je doprinela da do toga dođe, ona u potpunosti otpisuje svoju odgovornost za nemili ishod. Ponekad se Žrtva „zapita“ šta je to uradila da bi joj se to desilo, ali to najčešće bude da bi učvrstila svoju poziciju Žrtve rečenicom poput: „Tako mi i treba kada sam bila naivna, stvarno ne treba verovati ljudima“. Zapravo, svrha ove rečenice je da hrani životnu poziciju „Jadna ja, vidi šta mi je ovaj zli svet ponovo učinio“.

Od ovih osoba ćete često čuti rečenice poput: „Da nije bilo njega/nje… ja bih.“ ; „Ja sam svoju karijeru žrtvovao/la zbog porodice.“ ; „Ja sam ti dao/la najbolje godine mog života.“ ; „Ovaj sistem je kriv što sam ja dvadeset godina na birou!“; itd.


Kroz psihoterapijski rad je moguće naučiti kako se nositi sa Žrtvama uz minimalnu emocionalnu štetu.


Kako je živeti sa Žrtvama?

Saživot sa Žrtvama je emocionalno i energetski iscrpljujuć. One će nas nekad pozivati da zajedno sa njima budemo u ulozi „nečije“ Žrtve (npr. majka koja poziva svoju decu da se okrenu protiv oca jer im je on „uništio porodicu“). Ukoliko ne pristanemo na ovaj poziv, velika je šansa da nas Žrtva doživi kao da smo protiv nje. Ono što Žrtve odlično rade jeste da emocionalno iznuđuju, a ukoliko nas procene kao Progonioce* koji su odgovorni za njihove nedaće, onda će od nas iznuđivati osećanje krivice.

*Pored uloge Žrtve, postoje još dve uloge unutar Karpmanovog Dramskog Trougla. Progonilac je druga od njih. Osoba koja se ponaša iz uloge Progonioca će da okrljivljuje druge, ponižava ih, neadekvatno kritikuje, besni, dominira, itd. Cilj nije rešavanje konflikta, već Igranje siledžije.

Da li ove osobe glume žrtvu?

Kada neko glumi, on svesno menja svoje ponašanje u odnosu na ono autentično zarad nekog cilja. Ove osobe odigravaju ulogu Žrtve, što znači da su nekada naučile da će, ponašajući se na ovaj način, imati neku „psihološku dobit“ (dobit, u ovom slučaju, ne znači nešto dobro). Od tada ove osobe nesvesno, kroz određena ponašanja, učvršćuju svoju poziciju Žrtve. Kroz psihoterapijski rad je moguće naučiti kako se nositi sa Žrtvama uz minimalnu emocionalnu štetu. Naravno, radio sam i sa osobama koje su igrale ulogu Žrtve i koje su uspele da kroz terapijski rad razviju zdravije obrasce ponašanja.

*Napomena! Tekst je većinski pisan u ženskom rodu, iz razloga što je imenica Žrtva ženskog roda. Autor tvrdi da osobe oba pola igraju uloge Žrtve! 


Sav materijal sa sajta je dostupan pod sledećom licencom: CC BY-NC-ND 4.0

Ostale informacije