Važnost odnosa u psihoterapiji
Odnos izgrađen u procesu psihoterapije po mnogo čemu je drugačiji od svih drugih vrsta odnosa koje ljudi ostvaruju tokom života. To je odnos u kome se govori o ličnim temama i odnos za koji se zna da će jedno vreme trajati i da može nakon toga biti i završen. U ovaj odnos, sa jedne strane klijent donosi svoje probleme, nezadovoljstvo i teskobu sa namerom da ostvari neku promenu, a sa druge strane psihoterapeut je tu da aktivno sluša, razume, prati klijenta i koristi razne tehnike koje pomažu klijentu u tom procesu.
Svaki psihoterapijski modalitet ima svoje metode i tehnike koje psihoterapeuti koriste i primenjuju kako bi podržali klijenta na putu razvoja, rešavanja problema i prevazilaženja teškoća. Svaka od tih tehnika ima za cilj najpre uvid, pa isceljenje i lični rast kroz terapiju razgovorom. Koliko je koja tehnika efikasna zavisi od individualnih okolnosti i afiniteta pojedinca. Ali ono što može biti važnije i vrednije od tehnika rada u psihoterapiji i od čega u velikoj meri i zavisi uspešnost psihoterapije je odnos koji grade klijent i psihoterapeut.
Zašto je odnos u psihoterpiji tako važan?
Psihoterapija je lečenje razgovorom. A ono što terapijski razgovor razlikuje od drugih vrsta razgovora gde je sagovornik spreman da vas sasluša je što vas psihoterapeut sluša na drugačiji način tako što daje prostor našim doživljajima, dozvoljavajući da govorimo koliko nam je potrebno, sluša, razume, daje povratnu informaciju, reaguje kad je potrebno i koristi različite tehnike u radu.
U osnovi ovog odnosa je poverenje. Klijent je tu, u procesu jer veruje da je terapeut kompetentan, empatičan i ne osuđuje ga. Terapeut, takođe, veruje klijentu da je iskren i otvoren u vezi sa svojim iskustvima i osećanjima. Ovo poverenje gradi se vremenom i stvara siguran prostor za klijenta da otkriva i istražuje sebe, da bude otvoren i upozna i pokaže svoje emocije i ranjivost što može biti presudno za sam proces, a i promenu kod klijenta. Takođe bitno za odnos terepeuta i klijenta je osećaj viđenosti i razumevanja u terapijskom odnosu.
Osobe koje se jave na psihoterapiju često brine osećaj izolacije i nepovezanosti. Kroz rad sa terapeutom oni mogu pronaći saveznika koji ih podržava, koji razume njihove potrebe, njihove teškoće i borbe, koji im pruža sigurnost, ne daje gotova rešenja i savete već su u procesu koliko god bilo teško zajedno.
Ovaj odnos karakteriše i specifična dinamika moći. Terapeut je tu obučeni profesionalac iz oblasti mentalnog zdravlja, a klijent je najbolji stručnjak za svoja iskustva, osećanja i svoj život. Dobar psihoterapeut poznaje i poštuje ovu dinamiku i stvara odnos saradnje sa klijentom koji će klijentu omogućiti da on preuzme glavnu ulogu u svoj proces promene i ličnog razvoja.
Značaj empatije u procesu psihoterapije
Empatija se često razume kao saosećanje, ali ona je i više od toga. Empatija u procesu psihoterapije podrazumeva izlazak iz svog osećaja šta je dobro ili nije dobro, a da se stavimo u poziciju druge osobe i razumemo njene emocije, ponašanje i mišljenje. Zahvaljujući empatiji mi možemo da razumemo kako druga osoba doživljava svet oko sebe, pa da prilagodimo tome svoje reakcije i pružimo joj adekvatnu pomoć i podršku. Zapravo empatija je tu da se zbližimo, približimo jedni drugima, a pritom shvatimo i prihvatimo različitosti.
Klijent najbolje oseti kada ga psihoterapeut razume, poštuje i ceni. A empatija posebno pomaže da se taj odnos održi i učvrsti. Način na koji će se taj odnos izgraditi, kao i kako će se sam terapijski proces razvijati i u kojoj meri će promena biti ostvarena zavisi i od klijenta i od psihoterapeuta.
Odnos koji leči
Ono što je isceljujuće u psihoterapijskom odnosu je što je njegova moć u sposobnosti da podstakne rast i promene iz kojih klijent uči da se suočava sa svojim izazovima, da ih prevazilazi, da razvija nove strategije prevladavanja i gradi otpornost za budućnost tako što će bolje i više razumeti sebe.
Aleksandra Bajić
